У свету где се моћ више не најављује, контрола се крије у најмањем јазу између мисли и одлуке.

Ништа није присилно, а ипак све се поравнава - превише глатко, превише природно, превише прецизно.

Како стварност почиње да се осећа самодоследно, питање више није ко вас контролише , већ да ли је контроли уопште био потребан контролор.

Сећања се прилагођавају, избори се потврђују, а истина постаје нешто што се тихо организује изнутра.

Јер најопаснији систем није онај који вам командује... већ онај који се осећа као ви.