У граду који функционише на основу беспрекорних одлука и мерљиве ефикасности, Адриан почиње да застаје.

Само секунде — али у систему изграђеном на савршеном ритму, секунде постају подаци.

Како графикони замењују просуђивање, а поређење постаје тихи закон, он открива бруталну истину: систем не кажњава грешке – он замењује неусклађеност.

Оно што почиње као пауза полако постаје питање о идентитету, избору и да ли човек може постојати унутар структуре која вреднује само функцију